Књижевни сусрет младих стваралаца наше школе одржан је 15. децембра 2011. године у школској библиотеци. Традиционално, професор српског језика  Миланка Бамбић негује талентоване ученике  кроз рад  рецитаторске секције,  а сусрету су се придружиле Милица Ћалић, Влатка Дмитровић и Јелена Богдановић. Услове за пријатан боравак деце у  библиотеци- медијатеци као и пропозиције за награђивање  припремила је Славица Денић.

Циљ скупа је да ученици који показују склоност ка писању представе своје радове и кроз међусобну дискусију развијају креативно и критичко мишљење, свој таленат и стваралачки дух. Своје литерарне радове представили су ученици старијег узраста. Ученици су говорили и о ономе што их подстиче на писање, о омиљеним темама и мотивима, књижевним узорима. Читање радова пратили су ученици наше школе који су и успешни у музичкој школи Никола Јосимовић- кларинет и Дарко Бегић- саксофон.

Радове су представили: Драгица Видовић VII4,  Анђела Пауновић VII4, Тамара Петровић VII1 , Никола МилићевићVII3 , Богдан Милићевић VI2, Анђела Маринко VII1 , Теодора Пађен VII4, Ирина Аћимовић VI4, Милица Јанковић  VII3, Фаруки Амина V1, Јовановић Нина VI4, Вања Јовановић V3.

Радови су примерени дечјем узрасту и лепоти првих осећања између детињства и одрастања. Утисак о радовима изнела Славица Денић.

Радове су представили:

Драгица Видовић, VII4

Ђачке муке

Сви памтимо школске дане,

На часу кад време стане,

Кад наставник дневник листа,

Дешавања увек иста…

Дижеш руку кад загусти,

И молиш се да те пусти,

Познато је широм света,

„Могу ли до тоалета?“

Кад лекција нова следи,

И отпада десна рука,

Сећање на тесту бледи,

Е то вам је ђачка мука.

Пред ликом Светог Саве

У граду Расу, племените крви,

Родио се српски архиепископ први

Да се бори, мачем бије,

Он за то био није..

Био је племић, одрекао се краљевске моћи,

Побегао у манастир једне тамне ноћи.

У свом животу веру је ширио,

Завађену браћу стално мирио.

Још Србија памти цела,

Хиландар и друга дела.

Људи сада њега воле,

Градио је он и школе.

Као захвалност на његовом дару,

Изграђен је храм на Врачару,

И у част Немањиног сина,

Славићемо 27. јануар још много година.

Никола Милићевић  VII3

                                                                                Смоква

Пар година уназад моја бака води једну Сизифовску битку. Негде око две хиљаде друге она је донела садницу смокве и од тада креће њена упорна борба са неизвесним исходом.

Прво смо јој, наравно, тражили место, а некако је испало да је она сама изабрала где ће да буде и расте. Витка младица је случајно пала на баштицу испред куће и ту и остала. Испочетка је расла заједно са неким цвећем и упорно гурала своју главицу све више изнад другара који су били са њом. Уместо да расте као једно стабло, она је из земље потерала још два , тако да су тада три прута излазила из земње и изгледало је да ће се развијати као жбун. Е, ту је бака одмах казала да то неће ићи тако, па је кренула у акцију преваспитавања својеглаве смокве. А она је расла и формирала нове гране и прстолико лишће а у пазуху скоро сваког листа растао је плод. Тако је то ишкло пар година, а бака је сецкала, везивала гране и ко зна шта јој је још радила. Мислим да је сада бака у благој предности. Испред куће нам стоји поносна лепотица – висока, са правим стаблом и још увек несташним гранама. Сада је зима па се она мало стиди и не показује се у свој својој лепоти. А лети густа велика крошња са широко постављеним гранама и плодовима који расту и сазревају из дана у дан. Смоква се изборила са цвећем око себе и одавно само она царује, а богами прети да угрози и биљке у комшијској башти. Гране се простиру преко живе ограде и нуде своје слатке плодове пролазницима који су често на мукама, пошти су они најслађи на врху. Сваке зиме од мраза страда по нека грана коју на пролеће скратимо да би она лети израсла још већа. Густа крошња прави хлад преко целе баштице скоро до улазних врата. Испод ње бака држи столичицу и као да њих две имају неку поверљиву причу и праве договоре како ће даље. Добра је смоква, скоро читаво лето нам је давала преслатке плодове, а заузврат тражила је само да је понекад залијемо. Још увек покушавају да из земље никну нова стабла, али то бака регулише. Мало ми је тешко да је гледам овакву без лишћа, изгледа ми некако огољено и тужно. Сада је ушушкавамо да јој сачувамо стабло и гране. Није она за јаке зиме. Лепо ће се одморити и сакупити снагу за следеће листање и доношење плода.

Ми сви волимо нашу смокву. а верујем да ћете је и би заволети када лети прођете поред моје куће а она вам пружи грану са слатким плодовима.

Амина Фаруки  V1

                                                                    Прича увелог лишћа

Јесен је стигла и лишће је почело да вене. Неки листићи се радују новим погледом на свет, али некима се то не свиђа.

Листићи уживају у јесењој игри на јутарњем сунцу, које се још увек радује што они нису увенули. Другари им говоре како је занимљиво летети тамо-вамо, разгледати улице и паркове, прелепе куће и зграде, као путовање из снова! Али, они им не верују. Плаше се. То је била млада бреза чији листићи још увек нису доживели јесењи преокрет, који им се наизглед учинио занимљивим, али и тешким зато што су морали да се опросте са брезом њиховом пријатељицом. Три листића су се смрзавала на јесењој хладноћи, чврсто се држећи за њихову грану. Страшно су се плашили. Родитељи су им већ отишли на пут, али они су били једини листићи које је задржала бреза. Била је срећна и тужна у исто време. Зато што је задржала неке своје пријатеље, али тужна зато што листићима није пријатно. Храбрила их је да полете, али они се још увек плаше. Следећег дана сви листићи су почели да мењају боју, и постали веома нејаки и крхки. Зато је један лист полетео, а за њим и остали, да би га спасли. Толико су се занели у мисао да су у невољи. Тада су чули брезу и остале листиће како им честитају што су полетели. И, веровали или не, било им је веома забавно. Од тог дана имали су диван осећај слободе и редовно су посећивали пријатељицу брезу.

Ипак, листићи су схватили да оно чега су се плашили им је било забавно. Од тада су научили да када треба нешто тешко урадити најбоље је веровати у себе.

Вања Јовановић  V3

                                                                       Пејзаж позне јесени

Касна јесен није лепа као рана. Више нема жутог лишћа, гране су оголеле. На све стране је само густа магла. Више није рана јесен где је трпеза била пуна, и сви су се сладили лепим сочним грожђем.

Сада када је касна јесен, влага продире, сипи и мили кроз предмете, док напољу киша пљушти. Ни птичице на гранама више нису расположене да нам певају. Сунце слабије греје. Док су се ласте селиле на југ гладан меда је кренуо у потрагу за храном. Напољу хладан ветар купи сво оно суво лишће које је опало са грана. Блао је свуда наоколо.

Једва чекам да ово време –невреме прође, јер више волим рану, него касну јесен.

Анђела Пауновић  VII4

                                                                     Насиље у природи

Налазим се у оази зеленила и шаренила док се испред мене уздиже предиван драгуљ наше архитектуре храм Светог Саве.

Његову лепоту допуњује парк и сва природа која се налази око њега. Бескрајне алеје шарених цветова чине призор нестварним. Уживам у лепоти и мирису. Предивна и опојна песма птичица ставља тачку на савршенство овог призора. Мир и спокој мојих мисли нарушила је једна малада и наизглед разиграна група навијача. Помислила сам да су можда победу свог тима дошли да прославе у овако дивном амбијенту. Нажалост, склад и лепоту цветних алеја нарушили су њихови безразложни хулигански поступци. Цвеће је неконтролисано летело на све стране. Они нису били ни свесни да су тада уништили мноштво живота тих дивних и племенитих биљчица. Осетила сам њихов бол. На тренутак сам помислила на старије људе који су ту стално уживали у лепоти и миру природе. Њихов рај био је уништен. Запитала сам се где ће се сада малена дечица играти, где ћу ја одлазити када будем желела да уживам у прелепој природи. У опојном мирису тог цвећа шапутане су прве љубавне речи. На тим покиданим цветовима пчеле су црпеле своју снагу и уживале у цвећу као и други инсекти. Тај покидани цвет још дуго је могао да краси парк и да пружа опојне мирисе знанцима и незнанцима, свима који су долазили да пронађу минуте свог спокоја у природи. Једино што сам могла је да беспомоћно гледам и пустим по коју сузу. Нисам знала шта да кажем насилницима, које питање да им поставим.

Одлучила сам да уз помоћ пријатеља и добрих људи повратим сјај оголелим местима, да повратим нови живот.

Ирина Аћимовић   VI4

                                                                                Прабака

Ја сам имала једну прабаку. Она је била добра, брижна, из њених уста никада није изашла ни једна ружна реч, и никада никог није повредила, нити ударила. Она је била стара па много речи није могла лепо да изговори. Ја бих је учила, а када би рекла неразумљиву реч ја бих је разумела. Одједном, моја прабака се разболела. Када сам се враћала из школе са татом питала сам га да ли је баки боље, а он ми је одговорио: „ Сад јој је боље, на месту на коме је сада.“ Имала сам осмех на лицу јер сам чула само реч „боље“, а када сам видела татино бледо и тужно лице и када сам понављала његову реченицу схватила сам да је моја прабака на свом кревету поред своје уплакане ћерке испустила последњи дах. Почела сам да плачем, али то нису биле сузе радоснице као кад добијем петицу, то су биле оне праве сузе којима исказујеш бол, патњу и чежњу за особом коју много волиш. Кад смо стигли код баке, огледало,телевизор и још неке ствари били су прекривени белим чаршавом. Јер у оваквом тужном тренутку нико не може да погледа себе нити да гледа телевизију. А поред прабакиног кревета налазило се срце које сам јој поклонила прошле године за 8. март, а на њему је писало: „Најбољој баки“.

Тамара Петровић  VII1

Долина богова

У једној долини,

у нашој близини,

чујем Богови постоје,

никог се не боје.

Ал’ видео нико није

шта се у тој долини крије

и да јако место бива

да их магла жива скрива,

да је тешко до њих стићи

и ближе им прићи.

Па се питам често

где ли је то место

где Богови живе

да ли им се диве,

шта ли раде,

где бораве,

дал’ нас икад забораве,

да ли пију воћни нектар,

ил’ грицкају дугин спектар,

да ли лебде у висине,

ил’ ленчаре у долине.

Где се крећу,

кога срећу,

слушају ли виолине

или воле звук тишине.

Дал’  спавају или раде,

дал’ од снова куле граде,

дал’ су ове звезде,

које небом језде

само путокази

којима се у

долину Богова долази.

Богдан Милићевић  VI2

                                                                                Интервју

Када сам добио ову тему прво што ми је палао на памет јесте да интервјуишем Новака Ђоковића. Али, пошто је то тешко изводљиво, ипак сам решио да интервјуишем моју маму. Она ради на очној клиници, у медицинском тиму за трансплатацију рожњаче. На постављена питања добијао сам занимљиве одговоре:

ЈА: Можете ли нам ближе објаснити шта је то тим за трансплатацију рожњаче?

МАМА: Тим представља групу људи медицинске и немедицинске делатности који је укључен у процес промене рожњаче са кадaвера на око оболеле особе.

ЈА: Није ми баш најјасније шта је кадавер и како се обавља то пресађивање?

МАМА: Једноставније речено, са преминуле особе (донора – кадавера) узима се рожњача и пресађује се на око пацијента коме је скинута оболела и нефункционална рожњача.

ЈА: Шта је то рожњача и која је њена функција?

МАМА: Рожњача – cornea представља предњи провидни део на очниј јабучици који је одговоран за пролазак светлости и самим тим формирање слике. Уколико је она мутна и непровидна, човек нема јасну слику, без обзира што су очувани други делови ока.

ЈА: Да ли то значи да је тада обавезна трансплатација?

МАМА: Увек када је стање рожњаче такво да не може другим методама да осигура јасан вид који омогућава нормално функционисање, а има све одговарајуће предуслове за КРР пацијенту се и предлаже трансплатација.

ЈА: Шта значи КРР и има ли код нас донора?

МАМА: КРР је назив саме интервенције – Kerathoplasica partialis, а донора нема, рожњаче добијамо из страних банака рожњаче.

ЈА: Знамо да дуги низ година нису рађене трансплатације, постоји ли листа чекања и да ли пацијент плаћа интервенцију?

МАМА: Листа постоји и налази се код нас на клиници и у Републичком Заводу. Пацијент, односно осигураник не плаћа ништа, све трошкове сноси Републички Завод.

ЈА: Колико су успешне трансплатације, и може ли човек више пута да замени рожњачу?

МАМА: Уз одговарајућу преоперативну припрему и адекватну постоперативну негу степен успешности је висок, мада увек постоји могућност одбацивања калема, односно трансплатанта. Просечан век трајања трансплантиране рожњаче је десет година, а по неким стандардима око може да истрпи три трансплатације.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s